Sa prva dva nastavka ovog novogodišnjeg serijala bile su moje anegdote do 2009. Sada ćemo o zadnjih 15 godina, recimo današnjicu. I kao što sam rekao u uvodu prvog dijela: „Nadam se da će vam biti zabavno, kao što je meni bilo kada sam se morao prisjetiti svih tih dogodovština“. Jednako se tako nadam da će ovaj članak potaknuti čitatelje na pisanje istih iskustava.
Zagreb-Prag-Bucharest business klasom
Poslovno sam išao 22.5.2009. iz Zagreba do Bukurešta preko Praga sa ČSA. Tada sam stvarno volio putovati sa ČSA, bila je to istinski dobra kompanija, bilo je dobrih veza preko Praga, a kompanija je imala prilično letova za Zagreb. Stari dobri dani dok je ČSA još postajala. Kompanija mi je dala gratis business klasu. Prvi let za Prag je bio ATR 72. Iznenađujuće business klasa je bila zadnjih osam stolica (dva reda). ČSA je tu stavila tekstilnu pregradu pa sam gledao u to platno. Istinski je bilo klaustrofobično i nimalo ugodno. Usluga business klase i nije bila nešto, malo bolja hrana i to je to. Iz Praga do Bukurešta je bio A319, tu je ipak osjećaj business klase bio nešto bolji.
Za Zadar sa vojnim transporterom
Bilo je to 12.6.2009. Let je trebao biti Zagreb-Zadar-Piestany (Slovačka), gdje smo išli pratiti Krila Oluje. Iz vojnog aerodroma Pleso smo krenuli u cik zore, ono bilo je nekih pet ujutro. An-32 samo za posadu i nas. Ukrcali se mi na vjerojatno meni najzanimljiviji let u životu. Zašto? Bilo je više razloga za to. Prvo An-32 je tako bučan da nemojte ni pokušavati razgovarati. Drugo, u zadnjem dijelu aviona je užasno hladno jer kroz zadnju rampu puše hladan zrak. Treće, polijetanje i slijetanje na vojnom avionu nije kao na civilnom. Kad smo pitali gdje su pojasevi rekli su nam, ma negdje su tamo, potražite ih, ali kojeg ćete se vraga vezati. Tako sam sa Plesa polijetao tako što sam stajao uz kokpit, naslonjen na sjedalo navigatora i gledao polijetanje. Stojećki. Tijekom leta sam legao na klupu i zaspao, jer je, kao što sam već rekao, bilo jako rano. I tako sam slijetanje obavio ležeći i spavajući. Tek kada je avion udario u pistu to me probudilo. Nikakvo vežite se, zatvorite stoliće, dignite zaslone ekrana, podignite stolice. U vojnom avionu toga nema. Tamo slijećete i polijećete kako hoćete, ležeći, stojeći, sjedeći bez pojasa, hodajući kroz kabinu…
No, najinteresantniji dio puta se desio u Zadru. Naime, po slijetanju nas je kapetan obavijestio da nećemo tako brzo poletjeti jer imaju problem sa motorom. I onda su mehaničari baze HRZ Zemun krenuli šerafiti po motoru. A nama su dozvolili da radimo doslovce što god želimo u bazi. Pa smo se slikali u PC-9, pokraj Canadaira, išli u sve hangare, lulili po bazi i vojnoj stajanki. Par sati smo na poziv Krila Oluje bili i u pilotskom klubu, opakom paviljonu koji je napravljen za pilote HRZ-a i gdje imaju biljar, pikado, dnevni boravak sa gratis pićem, a koji je bio opako sređen. Posebno su me se dojmile stare drvene elise na zidovima. Zapovjednik baze nas je vodio i na ručak na civilni dio aerodroma Zadar. Potom je PC-9 odletio u Zagreb po rezervni dio za motor, nešto rezervnih dijelova su iskoristili i od Canadaira, pa smo tek popodne krenuli prema Zagrebu. Na moje pitanje jesmo li sada sigurni kapetan je rekao: „ma ne brinite mogu ja do Zagreba doletjeti i sa jednim motorom, a ako i taj crkne sletjet ćemo mi i bez motora“. Do Slovačke smo na koncu išli autom, jer su mehaničari i cargo (alati i rezervni dijelovi za Krila Oluje) iz Zagreba otišli sa helikopterom Mi-8 koji je bitno manji, pa za nas nije bilo mjesta.
U Piestanyma je bilo preludo, opako smo se skompali sa svim pilotima Krila Oluje, sa nekima sam postao i prijatelj, bili su većinu vremena na našem štandu jer smo imali kamper i ispred njega stolove za Krila Oluje i njihove goste, stolove za potpisivanje kartica (tisuće ljudi je došlo na potpisivanje), prezentacijske podeste na kojima su bili avioni HRZ-a, plakate, televizore sa video prezentacijama, kuhali smo kobase, popila se tona pive. Krila Oluje su i nekoliko drugih akro skupina doveli na pivu na naš štand. Još bolji provod je bio par dana kasnije u Zeltwegu na Air Poweru. Kako smo spavali u kamperu u samom aerodromu kada su svi posjetioci otišli mi smo lagano uz blagoslov vojne policije obišli sve AWACS-e i ostale izložene letjelice. Opako iskustvo.
Replika Pinkalinog aviona
Vruć ljetni dan 10.8.2010. Mjesto radnje Zračno pristanište Lučko. Na stogodišnjicu hrvatskog zrakoplovstva Mladen Ivanček i grupa entuzijasta je napravila repliku prvog hrvatskog aviona kojeg je konstruirala zagrebačka legenda Slavoljub Penkala, a njime letio Dragutin Novak 22.6.1910. Moje djevojke su stajale uz avion, te smo radili sav ceremonijal prezentacije replike. Nevjerojatna proslava 100. godišnjice, ali još nevjerojatnija replika aviona.
Do Taiwana preko pola planeta u 45 sati
Zagrebačke mažoretkinje su 27.6.2011. išle na Tajvan. Na put smo krenuli sa tri kombija 26.6. oko 21:00 sat. I došli smo u Frankfurt 27.6. u 9:15. Let za Tajvan nam je bio u 13:55. Letjeli smo sa Cathay Pacificom do Hong Konga, pa nakon 2:20 sati stanke u Hong Kongu nastavili smo za Taipei gdje smo sletjeli u 10:55 to lokalnom vremenu ili 17:55 po našem, dan kasnije, 28.6. Dakle nakon 28 sati leta. Ukupno je put trajao punih 45 sati. Ono woow. Kad smo došli na Tajpei bio nam je slomljen jedan kofer, no svaka čast Cathay Pacific je popravio kofer i dovezao na ga idući dan u Chiayi koji je 260 km daleko. Nazad smo se vraćali 4.7. i krenuli smo u 13:55 po našem vremenu, u Frankfurt smo stigli u 6:00 idući dan i potom smo u Zagreb došli u 18:00 sati, dakle ovaj puta samo 28 sati putovanja. Put do Taiwana je bio najduži put u povijesti tima.
Zbog štrajka ostao bez laptopa
Za Toulouse sa Air Franceom sam išao preko Pariza 30.3.2012. I sve je bilo OK. No, u povratku 2.4. pakao. Naime, štrajkali su kontrolori leta. Nekako sam se uspio uvaliti na let iz Toulousea za Paris, ali iz Pariza nikako. Ono doslovce sam obilazio šaltere svih kompanija i žicao mjesto, ali ništa. Na kraju oko 19 sati sam odustao i otišao u hotel na večeru i spavanje. Let sam imao idući dan. Kad sam došao u hotel shvatim da sam na aerodromu ostavio laptop, vjerojatno na jednom od kolica. Majko mila. U laptopu je cijeli život. Idući dan sam došao bitno prije na CDG, te obišao last and found, policiju i nekoliko aerodromskih službi u nadi da su mi pronašli laptop. Ali, nažalost, ništa. I tako sam se ja pomirio da nemam laptop i totalno depresivan krenem kući.
Dan kasnije zovu oni mene iz CDG da su mi pronašli laptop. Mojoj sreći nije bilo kraja. Kaže mi djelatnica: „Ne čudite se, od napada na Twinse, nitko se više ne usudi uzeti tuđi komad prtljage, boje se da nije bomba. Potrajalo je dok smo obavili antiterorističku kontrolu“. Odmah samo organizirao da mi laptop pokupe piloti Croatie Airlines, koji su mi ga dovezli iz CDG u Zagreb isti dan, čak štoviše kapetan mi ga je dovezao kući svrativši na čašicu pića.
Kad vam dođu sa velikim čekićem
Taj puta smo putovali iz Zagreba za Toulouse preko Londona sa easyJetom. Iskreno za jugozapad i zapad Francuske sam putovao više desetaka puta i većinu toga sam letio preko Londona, a ne preko Pariza ili drugih aerodroma. Iz Zagreba smo išli 17.4.2012. tamo smo prespavali pa za Toulouse idućeg dana jako rano ujutro (u 6:30). No, u povratku 19.4. u 9:45 iz Toulousea već smo ušli u avion i krenuli rulati do uzletno-sletne staze kada nas je pilot obavijestio da se moramo vratiti na gate i da svi moramo van jer ima problem sa motorom. EasyJet je bio vrlo korektan pa kako je popravak trajao nekih pet sati dali su nam vaučere za hranu i piće.
I tu počinje moja priča. Naime, iako imam preko 1000 letova moja mama je ogromna paničarka kada ja letim i obavezno pali svijeće. Još se više ljuti ako joj nisam rekao za let. Prije početka leta ona pali svijeće i drži ih zapaljene cijelo vrijeme puta, a ako je to neki interkontinentalni let ona drži svijeće i preko 24 sata zapaljenima. Tijekom leta me nazove milijun puta, šalje tonu poruka. Moram joj se odmah javiti svaki puta kada sletim. Baš opako naporno. Pa sam ja bio baš ono zločest i nazovem je: „Majko avion nam ima kvar na motoru i vratili su nas nazad na aerodrom, sad čekamo da poletimo nakon što ga poprave. Što da ti kažem ja baš i ne vjerujem da oni to ovdje mogu popraviti“. Moja suputnica me skoro ubila što radim mami. Ljudi moji majka je dobila doslovce slom živaca. Nagovarala me idem na neki drugi let, da će ona platiti samo da ne idem sa tim avionom. A ja joj kažem da moram u London jer imam konektirani let za Zagreb. A ona predlagala Paris, Frankfurt, Zurich, čak i da idem preko Madrida. Na koncu sam joj rekao da ulazim u avion i da me strah. Hahahahahaha.
Kad smo ušli u avion, pilot je rekao: „Ljudi ne brinite ništa, bio je mehaničar, više puta je udario po motoru sa nekim velikim čekićem i sada je sve u redu“. 😊 Mami sa se javio tek šest sati kasnije. Ne kad smo sletjeli, nego kad smo već otišli pojesti pizzu u Pizzu Hut i kad smo došli u hotel. Žena je izgubila tri godine života. Jesam li išta postigao? Ne, ona i dan danas pali svijeće i budna je dok ja ne sletim.
Business klasa Qatara
Tog 8.6.2012. letio sam iz Zagreba za Budimpeštu sa Qatarom. I opet mi je Qatar dao besplatnu business kartu. Ljudi koja je to perverzija bila. Kako je let za Budimpeštu jako kratak posluženje je krenulo već prije leta kada su nam dali svježe cijeđenu naranču i novine. Nakon polijetanja odmah su poslužili vrlo obilan i ozbiljan topli obrok i piće. Posebno su posluživali desert koji ste mogli birati jedan od pet ponuđenih. Pa šampanjac. Nakon toga išla je kava ili čaj. Potom su nam dali orašaste plodove. Konfiguracija je bila 2+2 business sjedala, umjesto 3+3 kao na ostatku aviona. Doslovce su nas posluživali od prve do zadnje sekunde leta. Povratak je bio 11.6. ali u običnoj ekonomskoj klasi. Sjećam se da smo dobili topli wrap koji je bio prefin.
TAROM do Bukurešta
Bilo je to 20.11.2013. Do Beča smo išli automobilom, a od tamo do Bukurešta TAROM-om. Prvi puta u životu letio sam sa Airbusom A318. Baš ono stisnuti babybus. Sjećam se da smo na letu dobili potpuni topli obrok u ekonomskoj klasi, što više stvarno nije bilo uobičajeno kod avio kompanija. No, u povratku idući dan smo trebali ići u 18:15, no avion je kasnio nekih tri sata. Pa je jedan naš suputnik, pukovnik Hrvatske vojske, koji je bio na nekom seminaru NATO-a u Bukureštu, kasnio na konekciju preko Beča za Zagreb. Kliknuli smo još u Bukureštu jer na tom letu baš i nije bilo Hrvata. Kako su mu ponudili let tek idući dan, mi smo se ponudili da ga prevezemo autom do Zagreba pa je tako došao u Zagreb oko dva u noći, bitno prije. Bio je baš jako simpatičan suputnik.
Kad vas avion čeka
Taj puta sam imao poslovni obilazak cijele Italije. Bili smo u Rimu, Cataniji i Torinu, te u još dva manja gradića. Po Italiji smo letjeli Alitaliom. I sve je bilo u redu osim povratka iz Catanie za Rim. Naime u Cataniji smo bili na sastancima sa jednom moćnom lokalnom obitelji, pa je i na večeri u našu čast bilo nekih 70 osoba. Među kojima i jedan bojnik (major) oružanih snaga Italije koji je bio kontrolor leta u Cataniji. On je čak i bio dobro pozicioniran jer je sjedio samo 2-3 mjesta od nas i kapa (šefa) obitelji. Naravno sa njim sam najviše razgovarao o svim mogućim zrakoplovnim temama. Kako samo 5.2.2015. išli nazad za Rim trebala nas je voziti na aerodrom kćer šefa obitelji. No, zaspala je, pa smo tek nakon nekog 30 telefonskog poziva i čekanja nekih 90 minuta uspjeli dobiti prijevoz. Kako smo na aerodrom kasnili sat i pola kasnili smo na let. No, onaj šef obitelji je nazvao onog našeg bojnika kontrolora leta koji je bio u smjeni i koji nam je zaustavio let te je isti krenuo pola sata kasnije. A mi smo na isti stigli. Ma na Siciliji je sve moguće, pa čak i da vas avion čeka ako znate prave ljude.
Sa A330-200 za Banja Luku
Tadašnji direktor Air Serbie Dane Kondić me zamolio da ispitam business klasu A330-200 prije prvih letova za New York. Tako sam 21.3.2016. odletio za Beograd i od tamo odmah za Banja Luku sa A330-200. U business klasi nas je bilo samo dvoje, a na letu su se stjuardese jako trudile, ali baš ono jako. Kada smo sletjeli u Banja Luku avion je doslovce bio veći od terminala, potpuno ga je zasjenio te je zauzeo doslovce cijelu stajanku, a parkirao se paralelno sa terminalom. Sjećam se da me tada zemaljska stjuardesa preuzela na avionu, ekspresno me provela kroz check-in gdje me sve čekalo spremno, a koji je ostao otvoren samo za mene, pa da su me odmah proveli kroz gate nazad na avion. To je bilo prvi puta da sam bio na Banja Luci. I iskreno aerodrom je bio tako majušan (čak i bitno manji nego danas) da je čak bio simpatičan.
Sa A330-200 Air Serbi sam letio još jednom, 28.3.2017. kada je Dane Kondić poslao A330-200 na redovni leti iz Beograda a zbog otvaranja novog terminala MZL Zagreb i kada me počastio avionskom kartom za Beograd i nazad, a zbog čega sam mogao napraviti pravu inside procjenu novog terminala.
Prepoznala me posada
Sve od 2010. me redovno prepoznavala posada Croatie, piloti su me redovno pozivali u kokpit, a station manageri i kabinsko osoblje su obično tražili da se slikamo. No, na tako što nisam bio naviknut u Air Serbiji. 26.3.2017. sam išao na neki sastanak u Beograd i vračao se isti dan. Uđem u avion i netom prije polijetanja dođe do mene perserica i kaže: „Gospodin Šćuric?“. Rakoh: „Jesam“. Kapetan vas lijepo pozdravlja, kaže da je obožavatelj vaše kolumne i pita bi li došli do njega u kokpit. No, dakle. I tako smo se kapetan i ja upoznali, ugodno smo pročakulali i poklonio sam mu knjigu o zrakoplovstvu koju je netom prije meni poklonio moj tadašnji glavni urednik.
Let vojnim helikopterom prezakon doživljaj
Lijep proljetni dan 2018. godine (ne smijem reći datum) zazvoni meni mobitel i kaže mi dobar prijatelj, inači visoki časnik Hrvatskog ratnog zrakoplovstva i pilot Mi-117Š (ne smijem reći ime): „Stari hoćeš sa mnom na trenažni let“. Iste sekunde sam ostavio sve, okrenuo auto, mobitelom otkazao obveze za taj dan i odjurio u Lučko. Odmah smo poletjeli. Letjeli smo po Zagorju, pa po Međimurju, Podravini, Prigorju i Zagrebu.
Let je počeo mojim šokom jer mi je prijatelj rekao: „Daj dođi naprijed u kokpit da vidiš let“. Sve pet, ali vrata na boku su bila otvorena, a mi na 3000 metara. Ukakio sam se kada sam morao proći pokraj otvorenih vrata. No, potom sam cijelo vrijeme do slijetanja bio u kokpitu. Prvo smo letjeli uz Slovensko-Hrvatsku granicu od Tuheljskih Toplica na sjever. Helikopter je stalno išao lijevo-desno ni sekunde nije išao ravno. Rakoh: „Stari što radiš“, a on će: „Letim paralelno sa granicom i upravo zajeb**am Slovence, sad je neki slovenski general dojurio na operativni i gleda da li ih napadamo“.
Potom smo vježbali slijetanje na Varaždinskom aerodromu, a onda smo letjeli na doslovce 5-10 metara iznad zemlje po ravnoj Podravini. Koji doživljaj. Ljudi moji koji doživljaj. Morali smo izbjegavati dalekovode, šumarke i nadožnjake (tada smo se dizali na više). Do nedavno (dok mi nisu ukrali mobitel) sam imao snimku ovog leta.
Kod Kašine smo imali nagla dizanja skoro do stola, pa okret od 180 stupnjeva i potpuno obrušavanje okomito na zemlju. Tek par metara od zemlje ponovo smo se dizali. Nakon petog ovakvog obrušavanja kaže meni prijatelj: „Ti je zlo“. A ja ću: „Kakvi zlo, daj još koji put“.
Na kraju smo vježbali slijetanja na Predsjedničke dvore na Pantovčaku, uz kompletno zemaljsko osiguranje, gdje smo i izašli na par minuta. Letjeli smo skoro tri sata. Doživljaj života. Doslovce.
Kad vas posada i kompanija razmaze
Emirates. Ljudi to je drugi svijet. Drugi svijet. Od prve do zadnje minute su nas opako razmazili. Sa Emiratesom su Zagrebačke mažoretkinje letjele iz Zagreb preko Dubaia za Shanghai 21.10.2018. Povratak je bio 4.11.2018. Prvo su nas razmazile djelatnice Emiratesa poslovnice u Zagrebu, s kojima smo se čuli bar 5-6 puta i sa kojima smo imali sastanak. Ne samo da su prihvatili sve naše zahtjeve (transport prevelikih bubnjave u redovnoj cijeni), nego su i same inicirale nekoliko privilegija koje smo dobili. Let prema Kini je bio prezakon, ne čudi, Emirates je to. Do Dubaia smo išli sa B777-300ER, a od Dubaia sa Airbusom A380. Jednako tako i nazad.
No, let nazad je bio više nego čaroban. Naime, stjuard prve klase je bio iz Srbije i bar 10 puta je došao do nas kako bi vidio da li nam nešto treba. Pritom nam je donio tonu kozmetičkih preparata i čokoladica iz prve klase. Još nas je i slikao na stepenicama na 1. kat (buiness i prvu klasu), što se inače ne smije raditi, no on je zamolio persera da nam to dozvoli. Uz to nas je još i pozdravio kapetan koji je rekao da mu je istinsko zadovoljstvo što može letjeti Zagrebačke mažoretkinje na putu kući.
Kad fulate datum
Za Podgoricu sam letio Air Serbiom 5.12.2018. Tamo sam držao predavanje na jednoj konferenciji, a potom sam imao nekoliko sastanaka i ručak sa direktorom Aerodroma Crne Gore Danilom Orlandićem i njegovim suradnicima. U povratku mi je Nebojša Krstajić, tadašnji najbliži suradnik Orlandića rekao da se ne moramo žuriti. Pa oni vode aerodrom, zar ne? I došli smo doslovce u zadnji čas, 35 minuta prije leta. Kad, teta na šalteru kaže, na žalost nemam vašu rezervaciju. Kako do vraga? Nebojša je tetu zadržao da ne zatvori šalter a ja sam odjurio na šalter Air Serbie da vidim što se desilo. I tamo smo ustanovili da sam pogriješio mjesec. Znači povratna karta je bila za isti dan, ali mjesec dana kasnije. Ajoj! A ja sam taj dan morao biti u Zagrebu pod svaku cijenu. Gospođa iz Air Serbie se ubila da mi napravi novu kartu i to mi ekspresno naplati. No, sve to skupa je ipak trajalo nekih dvadesetak minuta, pa sam na check inu bio 15 minuta prije leta. Kako me check in čekao, odjurio sam preko svih kontrola uz pomoć osoblja aerodroma i Nebojše. U avion sam ušao kada je trebao poletjeti, teko da nije bilo puno čekanja, a u Beograd smo došli na vrijeme.
I nije to bilo prvi puta da sam fulao datum. Fulao sam ga i za kolegicu iz Paris CDG, pa smo mi imali dvije karte za daj dan, 7.2.2011, a trećoj kolegici koja je došla dan kasnije u Francusku sam fulao datum i kupio kartu dan kasnije. Šalter Lufthansa i promjena karte. A to me koštalo. Kartu u jedom smjeru sam platio nekih 500 EUR.
Jednako tako jednom je jedna moja draga kolegica dolazila iz Meksiko Citya preko Frankufurta za Zagreba i zaspala na gateu. Navila si je sat, ali kad se probudila ustanovila je da su u međuvremenu promijenili gate. Odjurila je na novi gate, ali nažalost došla je prekasno, gate je već bio zatvoren. Lufthansa joj je tražila za kartu do Zagrebe iduće jutro nevjerojatnih 1050 EUR. Nazvala me, ja sam nazvao jednu moju dragu kolegicu koja je jedna od station managera Craotie i koja mi je sredila da je problem bio Croatie (iako ona nije ni letjela Croatiom nego Lufthansom), pa smo novu kartu dobili besplatno.
Pad u nesvjest na letu
Za Meksiko city sam išao 1.2.2019. Dobar let sa KLM-om, poglavito iz Amsterdama za Meksiko gdje je letio tada specifičan avion KLM-a Boeing 747-400M poznatiji kao Combi. Ovaj avion je na glavnoj palubi u prednjem dijelu imao putnike, a zadnji dio palube 1. kata je bio cargo prostor. Povratak je bio sa Airbusom A380 Air Francea.
No, problem je nastao u povratku. Moja tadašnja supruga je imala mučninu još na letu iz Meksika do Pariza CDG. Na Aerodromu se to pogoršalo i par puta je imala nesvjestice, bila je potpuno blijeda i dva puta je povraćala. Prije ulaska u avion sam joj rekao neka da sve od sebe da zemaljsko osoblje ne posumnja da joj je loše i da nam ne zabrani ulaz u avion jer bi to značilo da ćemo u Parizu biti par dana, što košta, i platiti tri vrlo skupe nove karte. Dala je sve od sebe i tako smo ušli u autobus do aviona. A tamo joj se stanje još pogoršalo i pala je u nesvijest. Istim je vozač autobusa pozvao aerodromsku hitnu pomoć koja je došla odmah. Ozbiljno su se trudili oko moje tadašnje supruge, pružili joj pomoć, te je nakon 20 minuta došla k sebi. Kako se potpuno oporavila dozvolili su joj nastavak puta.
U avion smo došli sa 20 minuta zakašnjenja, te je stjuardesa rekla: „Poštovani putnici ispričavamo se što kasnimo, ali svi znamo tko je tome kriv“. Sto ne baš lijepih pogleda je tada bilo usmjereno na nas. Ono, zemljo progutaj me.
Mi bi na let sa vozačkom dozvolom
Kolegica Sremić i ja smo išli za Rumunjsku, Cluj Napocu, preko Frankfurta Lufthansom 15.5.2019. Vraćali smo se 17.5.2019. Prvi let ok, pa kontrola putnica da odemo na konektirani let za Zagreb. Ja prošao putovnicom na automatskom pregledu, a kolegica bi osobnom preko šaltera. Na šalteru policajac kaže kolegici: „Možete li mi dati neki drugi dokument“. A Sremićka će povišenim tonom: „Kakvo je to ponašanje. Ja idem sa Europske Unije u Europsku Uniju, a vi me ovdje gnjavite. Nemojte me gnjaviti ja ima pravo ovim dokumentom proći Njemačku granicu“. Policajac se povukao, zahvalio i vratio joj dokument. Kada je isfrustrirana prošla pregled dolazi do mene i kaže „zamisli koji kreten je ovaj policajac“, te krene spremati osobnu, kad… Opala, ona nije dala policajcu osobnu nego vozačku dozvolu koja vrlo slično izgleda. I izvikala se na policajca. I ušla u Njemačku sa vozačkom dozvolom. Mašala.
Ne možete na let radi pogrešnih brojeva putovnica
Zagrebačke mažoretkinje su na drugu turneju u Kinu u samo godinu dana išle 26.10.2019. Prvo smo Air Franceom letjeli preko Pariza za Peking. Potom smo išli sa Air Chinom iz Pekinga za Nanchang. I sve je bilo u redu. Kada smo krenuli iz Nanchanga nazad za Peking 8.11. gospodin na check inu je rekao da 8 putnika ne može putovati jer brojevi putovnica nisu isti kao i na spisku. Haaaa???? Pogledam ja spisak, kad tamo nedostaju nule. Naime, mi smo spisak Air Chini poslali u excelu, u tekst modu. No, oni su ga otvorili u number modu. Kod number moda kompjuter automatski briše nule ako su na početku broja, pa tako broj 00385431 postaje samo 385431. Kako je nas nekoliko imalo na početku jednu ili dvije nule, Kinez je smatrao da brojevi nisu isti. Uzalud moje objašnjenje da to nije naša krivica nego Air Chine, uzalud moje pokazivanje originalnog dokumenta, uzalud moje objašnjavanje da smo Air Chinom došli iz Pekinga za Nanchang i da smo išli sa istim putovnicama. Nakon pola sata uvjeravanja digao sam glas jer ako bi ostali u Nanchangu i išli do Pakinga vlakom izgubili bi konekciju za Zagreb. A lik mi je rekao: „Ovo je Kina tu ne možete galamiti“. No ne postoji taj koji mene može stišati kada sam lud, a bio sam i te kako lud. Pa se lik bez imalo obzira digao i otišao.
Kako sat i pola nismo uspjeli ništa napraviti i postojala je ogromna šansa da fulamo let, stvar je riješio naš vodič, koji to zapravo nije bio nego je bio „špija“, pripadnik tajne službe. Naime, mi smo u Nanchangu sudjelovali na središnjoj proslavi godišnjice Kineske vojske pa smo dobili „špiju“ koji je pazio da se nama ništa ne desi, ali i da mi ne napravimo neku glupost i time izblamiramo Kinesku vojsku. Kada je špija vidio da se to neće riješiti na check inu, nazvao je jedan broj. U roku od pet minuta lik sa check ina se vratio i rekao da su brojevi putovnica ispravni. Ono dakle!
Idući dan smo išli na Kineski zid, pa smo imali nastup u Pekingu i dan kasnije otputovali za Zagreb. Još dva detalja sa ovog puta. U Pekingu su mi zaplijenili vrlo skup upaljač za cigare jer se u Kini avionom ne mogu prenositi nikakvi upaljači. I druga crtica, na povratku iz Pekinga za Amsterdam KLM-om su nam pregledavali u beskraj svu prtljagu. I otvarali skoro svaki drugi kofer (ponajviše radi onih magnetića za frižidere). Pritom su našoj predvodnici Viktoriji Čeh potpuno uništili kofer. No, Kinezi su pritom omotali plastikom kofer više puta, pa u duct tape. I tako je uspio doći do Zagreba.
Pa što ako ste business klasa u Uzbekistanu
Tijekom Covida-19 sam jako malo letio. Prvi let u Covidu je bio 3.6.2020. kada sam išao za Dubrovnik, pa rent’a’carom za Crnu Goru na sastanke. 26.1.2021. sam išao za Split. Imao sam par letova za Beograd, Dubrovnik, Split i dva za Varšavu. I to je to. Prokleto luda vremena koja su nam uzela dvije godine života.
Za Taškent u Uzbekistanu sam išao 11.6.2023. Turkish mi je besplatno podigao kartu na business klasu od Zagreba preko Istanbula za Tashkent i nazad. A business klasa Turkisha je istinski doživljaj. Još je veći doživljaj business loža Turkisha u Istanbulu. No, ono što je obilježilo ovaj let je povratak iz Taškenta. Aerodrom je istinski jadan, sa jako malo objekata, neuređen i prilično spartanski. I tako odem ja do potpuno prazne lože business klase koja izgleda kao trećeklasan seoski kafić, a oni mi kažu, žao nam je ali putnici Turkisha ne mogu u business ložu na Aerodromu Taškent. O moj bože. Još jača stvar je što u Taškentu kad pune A330 ne naprave poseban ulaz za putnike Business klase, a kako se svi putnici tamo opako guraju i totalna je gungula ispred gatea nemate baš nikakve volje tražiti „pravicu“ i prioritetan ulazak. To tamo ne postoji. Kada konačno uđete u business kabinu Turkisha mislite da ste došli na drugi svijet.
Kad ostavite laptop usred ničega
Moj peti, a treći odlazak mog tima na karibski raj Martinik se desio 3.2.2024. Putovali smo nekih 36 sati prvo autima iz Zagreba do Venecije, pa Air Franceom do Paris CDG, pa od tamo za Cayenne u Francuskoj Polineziji (B777), pa na kraju iz Cayenna na Ford de France na Martinik sa Air France A320. I sletimo mi tako na Cayenne, imali smo nekih tri sata stanke do leta za Fort de France. Malo se poslikali, prošetali, pojeli nešto u restorančiću brze hrane na aerodromu i popili piće.
Nekih sat vremena prije leta krenemo mi na sigurnosnu kontrolu, kada shvatim ja da sam u avionu ostavio laptop. Kako B777 u Cayennu stoji dva sata taman je bio pred polijetanjem. I ja odjurim ko lud na avion. No, Cayenne je mali aerodrom i nigdje nema nikoga. Na ulazu u međunarodnu zonu nikoga, vrata zaključana. Na sreću malo dalje neko zvono. I pozvonim ja. Kaže gospođa, a odlično da ste došli, evo otključat ću vam vrata. Pusti ona mene unutra i odvede do lost and found. Kaže, donijela nam je posada vaš laptop i taman smo vas planirali nazvati. O moj bože. Doslovce cijeli život mi je unutra, sve za zamaaero… Dakle tri puta u životu sam ostavi laptop i tri puta su mi ga pronašli i dali. Da ne povjerujete.
Vraćali smo se jednako ludo Fort de France (Martinik) – Point a Pitre (Guadeloupe) – Paris Orly – Paris CDG – Venecija – pa autom za Zagreb. Zašto? Pa tako smo uštedjeli 180 EUR po osobi ili 4.320 EUR za cijelu grupu.
Zgodno iskustvo u Egiptu
Za Egipat, Hurghadu smo išli Austrianom 10.7.2024. Godišnji života. No, tamo smo 15.7. letjeli iz Hurghade za Cairo ujutro u 6:15 i nazad isti dan u 21:30 sa Petroleum Air Service Dash 8-300. Kako je let bio jako rano ujutro na gateu sam krenuo razgovarati sa pilotima. Ljudi su baš bili oduševljeni prošli smo tonu tema. Na koncu su mi u avionu poklonili jedan egipatski suvenir. Baš slatko.
Pozdrav čitateljima iz Ivanca gdje je ovaj članak napisan. Ovime završavamo ovaj novogodišnji serijal. Istim molim čitateljstvo da u komentarima sa nama podijeli i svoje anegdote sa putovanja avionom, kako bi se svi nasmijali u ovim prazničnim danima.
Alene, članci su predobri, zaista je bilo uživanje čitati ih i ozbiljno vam zavidim. Biti na toliko letova, sa toliko različitih kompanija, u toliko država. Predobro. Skoro sam pročitao za Emirates da su na putu da postanu prva aviokompanija na svijetu sertifikovana za prevoz osoba sa autizmom. Osoblje će biti obučeno i avioni će biti opremljeni u skladu sa potrebama osoba sa autizmom. Kapa do poda za Emirates za sve što radi.
Hvala, no u ovim člancima niste vidjeli ni manji broj mojih letova (onih na kojima nije bilo zanimljivosti, a takvih je bilo daleko najviše).
Alene, jedan savjet, s obzirom koliko cesto “gubite” laptope, redovito radite back-up podataka 🙂
Ne brinite radim.
Alen super su vam ova tri clanka.
Hvala.
Cekaj, stvarno ste usli u Njemacku sa vozackom. Hahahahahahahahahaha
Da, za ne povjerovati, zar ne?
Dobro ste prošli ovo sa suprugom u nesvjesti. Mogli su vas staviti unfeet to fly i mogli ste ostati u Parizu.
Upravo tako.
Presuper članci. Šteta što su gotovi.
Hvala.
Ma Emirates je zakon. Najbolji su. Ne čudi me da ste imali takvo iskustvo sa njima.
Istina.
Najbolja svjetska kompanija.
Uz Qatar i Singapore svakako da.
Baš zgodan serijal. Bogami ste vi toga prilično prošli.
Bome jesam.
Bas svaka cast. Svjetski putnik.
🙂
Mislim da ovako iskustvo nije imao niko 🙂
Vracam se sa Novogodisnjih praznika u Peking na posao.
Naime, 30 januar 1998 godine, direktan let Beograd-Peking, trebao je leteti cuveni DC 10, ( Milosevic i njegovi su insistiirali da se drzi ta linija sa Kinezima iako nije bila rentabilna ), vecernji let, na check inu nigde nikoga, cekirao sam se za 2 minuta i krenuo ka gejtu.
Na gejtu mrtva tisina, nigde nikoga, sve cudnije i mracnije je delovalo.
I krene vreme za ulazak u avion, zemaljsko osoblje mi pozeli srecan put i kaze gospodine letite kao neki sultan ?
Ja i dalje ne kapiram sta se desava.
Ulazim u avion ( ipak je leteo B 727 sa dva sletanja izmedju u Samaru i Novosibirsk ) i moj šok, nigde nikoga, samo dve Kineskinje, jedna beba i ja!
Imao sam ekonomsku klasu , medjutim kako sam ulazio u avion stjuardese vidno razocarane sto je avion potpuno prazan, kazu meni gospodine cela biznis klasa je Vasa, birajte gde ce te i otvaraju mi odmah viski :))))
I poletimo mi. Izadje pilot i pitam ga, sta je bre ovo ? Kaze, Kertesova carina od Nove godine uvela neki novi propis i uplasila silne svercere ( najveci broj putnika su tada bili oni ). I oni odustali od putovanja dok ne vide sta ce biti.
A Jat je morao da cuva liniju i zbog dozvola za prelet preko Rusije i zbog politickih desavanja sa Kinom
(Kinezi dali silne neke kredite i pozajmili naftu )
Kaze pilot rezigniran, sada cemo samo za tri putnika da potrosimo 40 tona kerozina u jednom pravcu.
Tokom leta stjuradese me nude svaki cas klopom, picem, pokrivaju dok dremam, zapitkuju gde da idu u soping u Pekingu itd….Pilot me zove u kokpit i kaze sedi da vozimo malo avion :)))))
I slecemo drugi put u Novosibirsk da doilijemo gorivo. Ledeno sibirsko jutro.
Ulazi Rus i kaze pilotu da treba da se plati gorivo u kesu.
Pilot mrtav hladan vadi iz torbe dolare. A Rus ce “aaaa njet” mora u rubljama. I sad problem, sta sad?
I sta ce covek stavise ga u dzip i odvezose do grada da razmeni novac u rublje da se vrati i iskesira gorivo. Covece kao na pumpi.
I tek nakon tog cekanja poletesmo dalje.
Tokom leta ustanem da protegnem noge,i prosetam po ekonomskoj klasi. Mrak, pogasena svetla, setam, a sedista se sablasno tresu i prave buku onako prazna. Tek primetim na kraju aviona, one dve Kineskinje i bebu kako sede i gledaju me iz mraka kao neke utvare.
Zaista sablasno i neobicno iskustvo.
Slecemo u Peking. Avion ne ide na gejt vec se dovoze stepenice i pogledam kroz prozor kad ispred aviona poredjano pola zaposlenih iz Jugoslovenske ambasade i cekaju kao da nekoga docekuju.
Otvaraju se vrata, izlazim prvo ja i niko iza mene, tek nakon par minuta oni Kinezi.
A ovi nasi iz ambasade u soku pitaju me, a gde su ostali hahahahah.
Kazem o ljudi hvala Vam za lep docek, bas ste me obradovali i umirem od smeha.
Sidjem pozdravim se sa njima rukujem ono kao da sam Milosevic, i odlazim u bus.
Oni ostaju zateceni u neverici.
Nista im nije jasno, ( posle mi prijatelj iz ambasade isprica da su imali info da dolaze neke privredne delegacije i ljudi iz ministarstva ali ocigledno pogresan info )
Sa tim prijateljem kada god se i danas sretnemo evociramo uspomene iz vremena Kine i slatko se ismejemo na taj dogadjaj.
Posle su me zezali drugari iz ambasade, kaze eno ga tokom leta napravio bebu Kineskinji hahahah
Prezakon iskustvo. Prezakon!!!!
Hvala 🙂
Ima toga jos, mogli bi smo svi zajedno da napravimo zbirku -knjigu “anegdote sa letova ” 🙂
Da, da…
Stvarno prezakon story;) bas mi je danas kad sam procitao polepšalo ovaj dan hehe
Je je
Ovo sa A330 za Banja Luku je morao biti doživljaj. Pa koliko je trajao let?
Je bio je doživljal. Ma sam let je bio malo duži od pola sata.
Pa jesu vam uspjeli ista uopce posluzit u business klasi?
Jesu, jesu. Krenuli su sa posluženjem i prije polijetanja.
Alen super su vam bila ova tri članka.
Hvala.
Doso sa velkim cekicem. Hahahaha, tipisan Easy Jet.
🙂 Je, to je njima tipično da imaju takve najave.
Svaka cast. Easyjet legende.
Jesu, jesu.
Ovo sa vojnim avionom je baš opako.
Je, je.
Malo sam ljubomoran na vas.
🙂
Baš sam se sjetio sad jedne moje dogodovštine. Bio sam klinac, mislim da sam imao 11 ili 12 godina. Letio sam s majkom iz Prištine za Zagreb, koliko se sjećam u to je vrijeme OU letio s airbusom i bio je noćni let natrag za Zagreb (znam da su tako nekako na počecima letjeti PRN, dok se nisu prešaltali na DH4). I sjećam se da sam slučajno ostavio putovnicu na sjedalo, što sam shvatio tek kad smo došli na graničnu kontrolu u Zagrebu. I ništa, bilo je dosta kasno, svi prošli graničnu kontrolu osim mene, i moje mame koja je jasno ostala sa mnom. Srećom, čistačica je našla moju putovnicu na sjedalu, što su mi odmah dostavili i mogao sam dalje proći 🙂
U srpnju 2017.godine sam s Turkishem putovao iz Zagreba za Rigu, s kratkim presjedanjem u Istanbulu (Ataturk aerodrom). Na polasku je bilo sve u redu, kad sam se vraćao napravio sam si kartu da ostanem par dana u Istanbulu. Dođem ja tako u Istanbul (usluga u turkishu ne moram ni spominjati da je izvanredna, obilni obroci i na short haul letovima, ekonomska klasa, oni su jedini od rijetkih koji još uvijek dosta visoko drže letvicu u economy), uzmem taxi do Sultanahmeta gdje sam imao smještaj. Taksist na putu do mog hotela napravio dva sudara. Prvo se sudario sa stražnje strane, izašao vani iz taksija pa se svađao s ljudima okolo. Kad se vratio, nakon nekoliko minuta napravio je još jedan sudar ovog puta s prednje strane, tako da je hauba bila poprilično oštečena. Pa se on opet išao svađati sa ostalim sudionicima u prometu. Na kraju nije uspio naći moj hotel, pa sam preko bookinga našao telefonski broj od hotela pa je onda zvao hotel i recepcionerka ga navodila dalje. Kad sam konačno došao i izašao s taksija,l i vidio na što liči taksi – bio je vrlo ozbiljno oštečen. Nisam vjernik, ali zahvalio sam se nebesima što sam izvukao živu glavu. Platio sam taksistu kako smo se dogovorili, iako s obzirom na situaciju vjerujem da većina ne bi platila. Meni je bilo nekako žao vozača jer je bio baš full utučen nakon svega. Nije da ga opravadavam, ali ne sudim ljude odmah, tko će ga znati što mu se sve dešava u privatnom životu, možda mu je taj dan baš bio climax kad mu je sve otišlo u onu stvari, a ja ispao kolateralna žrtva. Mislim da svi barem jedanput imali takve trenutke u životu, ipak smo mi svi samo ljudi.
Pri povratku zamolio hotel da mi organizira prijevoz, te je bilo sve u redu.
No onda je bio incident na aerodromu. Ja se chekirao, prošao sve uredno i bio sam već na ispred gatea, čekao na ukrcavanje za Zagreb koji se trebao desiti svakog časa. Odjednom su svi letovi otkazani, nikome nije bilo jasno što se dešava. Jedan gospodin je rekao da je netko bacio dimnu bombu na check inu, pa da se sve poremetilo. Isti gospodin me prisvojio, odveo na pivo negdje u blizini gatea, fino smo popričali, bio je vrlo ugodan sugovornik. Na kraju smo se ukrcali s 2h zakašnjenja i bilo sve u redu.
Sljedeću dogodovštinu sam opet imao s OU i to 2018. kad sam se vraćao iz Lisabona za Zagreb. Taj dan su operirali s iznajmljenim avionom od Air Nostruma. Let je bio krcat do zadnjeg sjedišta, nije bilo više prostora za ručne prtljage, a ja kako sam se ukrcao među zadnjima, morao sam kabinskom osoblju predati ručnu prtljagu da je smjeste u cargo. Bilo mi je rečeno da će me ručna prtljaga dočekati ispred aviona nakon što sletimo u Zagreb. I okej, mi sletili, ručne prtljage drugih putnika su uistinu bile ispred aviona, ali ne i moja. Obratio sam se kabinskom osoblju zašto nema moje prtljage, pa su mi samo rekli da je vjerojatno prevezana s predanom prtljagom na aerodrom i da ću je tamo pokupiti na pokretnoj traci. Izađe meni predana prtljaga, ali nigdje moje ručne prtljage. Sačekao ja sve dok zadnji kofer nije bio izbačen i ništa, ja poludio. Nisam još nikad čuo da je nekome izgubljena ručna prtljaga, a u njoj sam namjerno ostavio neke važne dokumente jer sam računao da će prtljaga sa mnom u avion. Bilo je već dosta kasno, sletili smo iz Lisabona skoro u ponoć koliko se sjećam (kasnili smo oko 2 sata). Prijavio sam slučaj u lost&found. Ja bio lud jer sam ostao bez nekih važnih dokumenata.
Srećom, odmah ujutro su me zvali iz OU da su našli moju ručnu prtljagu i dostavili mi je na kućnu adresu. Bilo mi je to jedno ogromno olakšanje, pogotovo zbog dokumenata unutra. Rekli su mi da radnik koji je istovario prtljage van iz carga, nije uočio moju prtljagu, nego je drugi radnik kad je to jutro utovario nove prtljage u caro za drugi let, uočio moju ručnu prtljagu iz Lisabona. Sva sreća pa je sve dobro završilo i što se riješilo jako brzo.
I sad moj zadnji let od prošlog tjedna, Shanghai-Venecija. Let je poprilično dug, traje jedno 13 sati. Nije bila neka posebna dogodovština, ali nije radio entertainment program i tih 13h mi je bilo užasno naporno za izdržati. U znak isprike ponudili su nam besplatan wifi, ali kako je kineska aviokompanija, nama europljanima taj wifi nije pomogao ništa jer je bio s firewallom. Dakle, nisam mogao koristiti google, whatsapp i sl. Srećom sjedalo do mene je bilo prazno, pa sam se stalno premještavao s jednog sjedala u drugo. Imao sam na netlfixu skinute neke filmove pa sam ih gledao ispočetka pa me je to koliko toliko zabavilo.
Imao sam 20h layover u Shanghaiju, kojeg sam većim djelom proveo istražujući Shanghai. To mi je bilo prvi put da sam bio u Kini. Na jednoj vašoj kolumni pisali ste o Pekingu i rekli ste da su slastice u Kini grozni – bili ste u pravu, uistinu su im grozni slatkiši i kolači. Baš sam se u tom trenutku sjetio vaše kolumne. I uistinu je kineska hrana u Kini puno drugačija, nego u kineskim restoranima u Europi. Nije mi se ništa svidilo, pa sam se na kraju u Shanghaiju hranio u lancima brze hrane (a to zbilja nikad to ne radim, niti doma jedem u lancima brze hrane, ali stvarno mi nikako nije legla autentična kineska hrana).
P.S. već kad ste skloni ostavljati laptop, možda ne bi bilo loše da umjesto aktovke za laptop, nabavite ruksak pa da u njemu držite laptop. Puno je manja vjerojatnost da ćete zaboraviti na ruksak.
Iskustvo iz Turske je istinska nocna mora. Sve ostalo pre cool, hvala Vam na tome!
Necete vjerovat ali ja imam ruksak za laptop i svejedno ga ostavim.
Sve od 2010. me redovno prepoznavala posada Croatie, piloti su me redovno pozivali u kokpit, a station manageri i kabinsko osoblje su obično tražili da se slikamo
I ovo dokazuje vasu popularnost u avio svijetu. Od kada se profesionalno bavite avijatikom?
Od 2006. Ali sam 2010. radio za Hrvatski sindikat prometnih pilota (sindikat pilota Croatie Airliens), gdje sam upoznao većinu pilota.
Koja vam je tu funkcija bila?
Savjetnik
Jel vas jos uvijek prepoznaju.
Eto jučer smo bili na aerodromu od 6:50 do 23:00. Baš svi kapetani Croatie su došli do mene i pozdravili me. Do zadnjega.
Ročnik u vojsci u lučkom, predzadnja klasa koja je išla obavezno. Vatrogasac bio pa sam se morao pojaviti na svakom polijetanju i slijetanju u vatrogasnom kamionu na pisti. Jedan dan gledam pripremaju helikopter Mi-8 mislim da je bio, za gašenje požara sa onom bačvom i pred polijetanje prolazi pilot i kaže ideš na let s nama? Ma može prvi let helikopterom i to vojnim. Ispočetka je bilo zanimljivo je jer letimo na 15-200 m visine ali u krug. Kupimo vodu na jezerima kod zaprešića i nalet iznad save te tamo bacamo(vježbe) i tako 2 sata… jedva docekao smjenu pilota da izađem
Meni je to superinteresantno.
Lijepa iskustva.
I moram rec da dobro pamtite.
Samo jos jednom pogledajte evidenciju najduzih letova. Ako ste u Taipei sletjetli u 10:55 po lokalnom to vam je po ljetnom racunanju vremena 7 sati ranije u HR, tj. 3:55 po nasem (ne 17:55 po našem dakle razlika vam je 14 h od ovih vasih 28 h). Inace vam s tailwindom let za HKG iz FRA moze trajati oko 10-11 h, do Taipeja je inace oko sat, sat i 10 leta, block 1:30. I ova vasa 2 sata na zemlji u HKG i to vam je otprilike tih 14 h, nikako 28. Ali razumijem da je zbunjujuce, svaki long range pilot je bar jednomu zivotu fulao datum😁
Steta sto niste EVAom letjeli.
Je sječam se detalja. Datume sam do 2009. izvukao sa spiska, a nakon toga sa putnih naloga.
Sad znam zašto su u MORH-u mizerne plaće…koriste se resursi poreznih obveznika za zabave na privatnim letovima avionima i helikopterima, dok se istodobno djelatnicima uskraćuje topli obrok. Nema što, prava smo balkanska država!
Što je vama? Ste se najeli ludih gljiva? Oni su imali trenažni let kojim se školovalo pilota. Ja sam samo bio gost na tom letu koji se morao ostvariti, koji je bio planiran (bez mene), koji nije bio ni duži ni kraći bez mene, koji nije imao ni jednu jedinu stvar radi mene. Dakle da mene bilo nije let bi se desio i bio bi identičan.
Dakle stvarno svašta!!!!
Znate li koliko je avion potrosio vise goriva zato sto je letio sa dodatni putnikom_
Avion? To je bio let helikopterom. I da, užasno je puno potrošio goriva više. Bit će da je tu potrošeno dobrih 15 EUR više. Propast će HRZ i HV.
Zašto pljujete po Taškentu bez razloga, jedna od najljepših zemalja svijeta
Pljujem po njihovom aerodrom i to zasluženo.
Taškent je jedan jako ružan grad. Sve betonske zgradurine iz šezdesetih i sedamdesetih. Gotovo da nema starih zgrada. Stanovništvo je ekstremno siromašno, prodaje se sve i svašta na ulici i to u centru grada, sve je jako prljavo, tržnice su ima tiha jeza, možete kupiti od igle do lokomotive, ali ekstremno nekvalitetno, tržnice su na blatu, sklepani štandovi, ljudi su jako dragi ali nitko ne govori engleski (čak ni na aerodromu).
…još da je Taškent zemlja… Ali ako mislite na Uzbekistan, u pravu ste. Zemlja je lijepa. Ali Taškent je ružan grad..
Da Taškent je izuzetno ružan grad.
Tašken je baš jako ružan. Među 5 najružnijih glavnih gradova na svijetu.
Slažem se.
Pitanje: Zašto vezivanje na vojnim avionima nije obavezno, a na klasičnim, civilnim letovima se na to jako strogo pazi? Zar ne bi trebala ista sigurnosna pravila vrijediti i za jedne, i za druge avione? Šta vojska ne vodi računa o sigurnosti svojih djelatnika?
Trebalo bi. I meni je to bilo jako čudno.
otprilike kao i vezivanje u automobilu i autobusu.
Isto svakako nije. Nije čak ni slično.
Kako je g-din Scuric pozivao evo dvije na brzinu;
2016 ljeto let TGD-BEG-VIE . Prvi leg standardno sa casom vode- malo cekanja pa ukrcaj za VIE na YU-ALO Sjedim u cetvrtom redu od pozadi i naravno gledam kroz prozor paljenje motora i polijetanje- taman je suton bio- vidim varnice po paljenju desnog. Ok. Možda odsjaj od reflektora- kako rula po pisti pojačavaju se- hmm. Netom kad je stao da se pozicionira za uzlijetanje- prskalica- ustajem i kažem stjuardesi (vezanoj na pomocnom sjedalu)- ona kaže sjedite i vezite se! Biće sve u redu- onako lakonski. Gospodjo- nisam plasljiv- dođite da vidite zapalice se motor ! Ustaje ona i jedan čovjek (pilot koji je vjerovatno bio u transferu)- pogledase- pilot otrčao do kokpita- avion se vraća na gejt. Čekamo zamjenu. Onih desetak putnika koje je čulo nas razgovor mi zahvaljuje- jedan mladi par me zagrli. Ostali nemaju pojma šta se desilo. Ukrcavamo se ponovo- molim boga da nije YU-AlO- ponovo. Nije ARA- relaksiran- kada je avion krenuo da rula- ja iz zezanja ustanem i ponovim sav dijalog- onih 10 sto su znali neki se smiju neki viču nee opet. Stjuardesa se smije. Na letu zahvaljuje po 100 put i donosi viski. Čudan let.
Let AIR PINKOM-iz Segedina i nazad isti dan. šef sretne prijatelja i kaže mi da ide sa nama nazad- ja pilotu on kaže da nismo normalni pa nije bus! Kako god- ja mu ustupim moje mjesto- i vraćam se nazad sledeći na ice-boxu medju sampanjcima.
Let VIE- TGD – 2009- pao snijeg poslije 100 godina na TGD- i naravno zatvoren. Medjuslijetanje u BEG- čekamo u avionu (MNE Airlines) da se pista očisti. Zovem prijatelje na aerodromu- kažu nemaju sa čime da ciste- još pada- nije mi jasno što nas drže u avionu još. Odjednom pilot najavljuje nastavak putovanja – ja zovem prijatelja a on ponovo- ma poprskali smo neku pjenu prvi put u zivotu- neko VIP u avionu (znam ko no da ne otkrivam)je tražio da odmah krenete. Koliko treba da djeluje? Najmanje sat. Ok. (BEG-TGD je 40 min).
2020 PNH, Kambodza- poslije dva lega i 15 sati- slijecemo. Ja žarko želim da zapalim cigaru i jedva čekam da izadjem iz zgrade. Svuda jasni natpisi da je zabranjeno pusenje i napolju. Svejedno je palim. Prilazi vojna policija i hapsi me i vodi u neki kontejner. Ispituju me neki zelembac i malo stariji vodnik rekao bih. U toku priče ja smireno vadim iz prtljaga bombonjeru sa mapom i oznakama moje zemlje (jer pojma nisu imali) kao da im objasnim odakle dolazim- a onda je polako otvaram i nudim. Zelembac se smije i uzima a stariji onako strogo mahnu rukom. Znao sam da sam off the hook. Ipak sa i ja rodjen u komunizmu- znam kako stvari funkcionišu.
Srecni svima praznici!
Sretni praznici i vama.
Priče su vam zakon!
Zgodan clanak Alen. Puno ste vi toga prosli.
Hvala. Stvarno jesam.
Isli ste sa An-32. Svaka cast.
Da
A vise necete, nazalost.
Nažalost.
Ja i moj kolega iz srednje smo ostetili sjedalo na OU A320 na letu za Barcelonu. Ispred nas su sjedili ucenici iz druge skole koje smo cijelim letom provocirali. Ovo mi je bio najzabavniji let u zivotu i sve bi dao da se ponovi.
Oštetili ste sjedalo? Super.
Da isli smo na maturalac.
Naravno. I pritom nismo ništa razbijali.
Jedino da ponovo upišite osnovnu:)
Pa na tom je nivou.
Ovi Rusofili samo znaju provocirati, uništavati, ismijavati i onda se narcisoidno sa time hvaliti.
Ma ne treba trošiti riječi.
Ja nisam Rusofil!!
I ako Vam se ne svida moja anegdota slobodno ju zaobidite. Ja sam se pokajo zbog te situacije.
Vi ste najveći Rusofil kojeg sam ja u životu vidio. Vi ste ekstremni Rusofil. Veći ste Rusofil i od ekstrema iz Srbije.
I da jesam Rusofil, sto je u tome lose?
Vaša stvar, ali vi ste ekstrem. To što raditi je više nego bolesno. Psihijatrijski slučaj.
ako vam je to bio najzabavniji let u životu, jer ste razbili sjedalo provocirajući nekoga tko vam nije ništa napravio, savjetujem vam da pod hitno promijenite način života jer jer život samo jedan, a on vama očito prolazi u idiotskim akcijama. Tragično u tome: vi ste na to još i ponosni..
Nije prvi puta. Već smo čuli kako je on bacao stvari na pod i ljutio se što ga upozoravaju, kako je napadao ljude, kako je javno psovao osobe… Krajnje nekuluturna osoba.
Ta 3 ucenika smo za kaznu morali pocastit ruckom u Barceloni i tamo smo izgladili situaciju. Tako da mogu bit sretni kako su dobro prosli.
O bože.
oni mogu biti sretni kako su dobro prošli?????????????? Vama se ozbiljno pogoršalo!!! Da sam ja bio kapetan na tom letu, završili bi na policiji..
I te kako su trebali. Neodgojena derišta. Fuj!
I da smo zavrsili na policiji nebi bio prvi put.
Ja nemam sa tim problema.
Blago vama. Imate vi i te kako problema. U svojoj glavi. Ogromnih problema.
Svi smo bili mladi i ludi. U tom trenutku nam je bilo zabavno pa je bilo jace od nas.
Da zato i bacate smece po cesti i ljuti ste sto vas ljudi na to upozoravaju. Nekulturna osoba se ne mijenja.
Vi Su27 stvarno imate ozbiljnih problema u zivotu.
Bome da.
Rim, Catania i Torino su vama cijela Italija????
Nisu cijela, ali smo doslovce obišli od samog juga Italije do samog sjevera. Napavili smo 6000 km po Italiji.
6000? Sve autom?
Ne, većinu avionom, nešto rent’a’carom, nešto prijevozom lokalnih domaćina, nešto našim autom.
Alene, jako interesantna serija događaja avio prijevozom. Pošto vama se prilično ćesto dešava da “gubite” laptop sa vama jako značajnim podacima, zašto ne razmišljate o nekom backupu i ćuvanju podataka na cloud servisima. Biti če uvijek dostupni pa što god se desi sa tehnikom. Ili volite šetati ivicom 🙂
Ma imam ja sve na cloudu ne brinite. Ipak gubitak laptopa je veliki šok. Kako god svjestan sam svog problema sa laptopom. I ne mogu si pomoći. Za sada sam ga, eto, tri puta dobio natrag.
Hvala za pohvale.