Pre mesec i po, sleteo sam u Washington DC. Imao sam samo ručni prtljag i kad sam došao na imigraciju bio oko 200-ti u redu. Bio sam zaprepašćen jer su radila samo 2 službenika a imao sam konekciju ka LA. Momci su zaista radili brzo, ali su uzimali otiske prstiju, skenirali lice, pa sa nekim diskutovali oko nekih viza, papira i slično. Otprilike 20-ak putnika su propuštali na sat, znači 40-50, putnika, oba službenika na sat. Čekajući tako 4-5 sati u redu u onoj “zmiji”, shvatio sam da se cela sala napunila i da je, prema mojoj proceni, na kraju bilo preko 1.200 putnika u sali, u hodniku, skroz dokle se moglo videti, koji su čekali red za kontrolu dokumenata. Bar stotinak putnika je molilo i preklinjalo dispečere da im omogući da idu preko reda, jer će izgubiti konektovani let. Bili su neumoljivi i samo su invalide i majke sa malom decom puštali preko reda. Kada sam prošao kontrolu, zadržao sam se manje od minuta, jer često letim za USA, mislio sam da ću imati vremena da popijem kafu, jer mi je do leta ostalo oko sat vremena (konekcija mi je bila oko 5,5 sati), ali iza granične kontrole ide detaljna carinska kontrola i otvarali su većinu kofera. Pre uglavnom, nikada nisu, već samo prođe pas i ako nešto nanjuši, pošalju te na sekundarnu inspekciju i prekontrolišu i oduzmu hranu. Posle detaljne carine, a putnicu su već ispunili prostor od carinske sale do iza šaltera za emigracijsku kontrolu, ide dodatna kontradiverziona kontrola, gde se opet sav prtljag stavlja na skenere i ide opet neki pregled. Sve u svemu, kontrola je trajala oko 5 sati. I siguran sam da su svi oni koji su imali vreme za konekciju kraću od 5 sati ostali bez nje. Prosto mi je neshvatljivo bilo kakav je nered napravljen na aerodromu i u redu letenja. Neverovatno…. Ovo je moje iskustvo u jednom danu i jednom aerodromu, a kako je na svim aerodromima i svim danima, prosto ne želim ni da zamišljam.